Истраживање

Терапија делфинима у науци

Маг . Норберт Тромписцх, Институте ДОЛПХИНСWИМ

Die Delphintherapie ist eine tiergestützte Therapieform, die seit mehr als 20 Jahren Anwendung findet und heute zur Behandlung eines breiten Spektrums psychischer Probleme und Störungen, als auch für zahlreiche Formen von intellektueller und psychischer Behinderung eingesetzt wird. Im Zentrum dieser Behandlungsform liegt die therapeutisch begleitete Delphininteraktion, die – ganz allgemein gesprochen – eine stimulierende Wirkung auf den menschlichen Organismus ausübt und so einen Entwicklungsprozess begünstigt. Bereits seit der Antike faszinieren die Delphine die Menschen, wurden als Freunde betrachtet oder gar als Gottheiten verehrt. Davon zeugen Delphindarstellungen in ägyptischen Tempeln wie auch die minoischen Fresken von 1500 v. Chr. im Palast von Knossos. In der griechischen Mythologie nehmen die Delphine einen wichtigen Stellenwert ein, die Bezeichnung für den Delphin stammt aus dem Altgriechisch, sie wurden „Delphis“ bzw. „Delphinos“1 genannt. Auch auf anderen Kontinenten wurden ebenfalls Delphine verehrt, wie bei den australischen Alborigenes, wo sie als Gottheiten in der Traumzeit erwähnt werden. Die Römer Plinius der Ältere und Plinius der Jüngere berichten von Delphinen, die mit Fischern kooperierten oder gar Menschen retteten. Für Seeleute sind Delphine seit jeher Glückbringer und manchmal sogar Lotsen, so wie der Delphin Pelorus Jack, der um die Jahrhundertwende in Neuseeland Schiffe von der Nordinsel durch eine gefährliche Passage zur Südinsel dirigierte.2 Obwohl das Interesse der Menschen an den Delphinen lange Geschichte hat, wurde es erst mit John Lilly in den Jahren 1950 bis 1970 und seinen Forschungen über die Mensch-Delphin Interaktionssphäre erstmals Gegenstand wissenschaftlicher Betrachtungen. Lilly ́s Ziel war es eine Kommunikationssphäre mittels Zeichen- und Lautsprache herzustellen, um mit dieser Tierart näher in Kontakt treten zu können. In weiterer Folge konzentrierten sich die Untersuchungen auf die Auswirkungen von Langzeit-Delphininteraktionen auf das menschliche Gehirn und Bewußtseinsfunktionen (Lilly, 1978). Es stellte sich dabei heraus, dass sich im Delphinkontakt bewußtserweiternde Wirkungen entfalteten, die sich durch gesteigerte Sensibilität, Aufmerksamkeit und kognitiver Aktivität ausdrückte. Mit dem Aufkommen der tiergestützten Therapien, inspiriert durch die Erfolge des New Yorker Psychotherapeuten Boris Levinson, dem Begründer der tiergestützten Therapie mit Hunden begannen Horace Dobbs (Dobbs, 1977, 1992, 2004) in Großbritannien und Dave Nathanson (Nathanson 1997, 1998) in den USA mit dem therapeutischen Anwendungsfeld von Delphinen zu experimentieren. Horace Dobbs dokumentierte diese Delphintherapie-Pionierarbeit mit einem Patienten mit Depression, bzw. einer Patientin mit Anorexia und einem freilebenden Delphin vor der Küste Englands in einer eingehenden Fallstudie. Nathanson etablierte das erste Delphintherapie-Zentrum in Key Largo Florida Mitte der 80er und beteiligte sich in Folge maßgeblich an der Erforschung der Delphintherapie mit wissenschaftlichen Methoden. Seine vielzitierten Studien „Effectiveness of short-term dolphin-assisted-therapy for children with severe disabilities“ und „Effectiveness of long-term dolphin-assisted-therapy for children with severe disabilities“ konnten erste Wirkungsnachweise der Delphintherapie erbringen. Ebenfalls in dieser Zeit erhob Betsy Smiths die Auswirkungen der Delphintherapie auf kognitive und emotionale Fähigkeiten von autistischen Menschen (Smith 1984). Neuere Wirksamkeitstudien, wie jene von Nicole Kohn & Rolf Oerter bestätigten die Ergebnisse von Nathanson und die Effektivität seiner DHT (Dolphin Human Therapie) und der Delphintherapie am Dolphinreef in Eilat/Israel3. „A Summative Evaluation of a Dolphin Assisted Therapy Program with Special Needs Children“4, durchgeführt am Dolphinswim Alpha-Therapie Zentrum in Jalta, bestätigt für unterschiedliche Formen von Behinderung signifikant positive Veränderungen in Bezug auf Aggressivität, Unleitbarkeit, soziale Zurückgezogenheit und Ängstlichkeit. Im Bereich der Wirksamkeitsstudien ganz besonders hervorzuheben sind die Arbeiten von Ludmilla Lukina aus der Ukraine. Bereits seit Anfang der 90er Jahre leistete die Forscherin in zahl- und umfangreichen Studien einen erheblichen Beitrag in der Fundierung und Belegung der Wirksamkeit der Delphintherapie für unterschiedliche Störungsbilder (Lukina, 2003). In ihren zahlreichen Veröffentlichungen (mehr 20 wissenschaftliche Publikationen zur Delphintherapie in den letzten 10 Jahren) hat Lukina detailliert die Wirksamkeit der Delphintherapie auf verschiedene Störungs- und Krankheitsbilder untersucht: so etwa den Einfluss der Delphintherapie auf den funktionalen Zustand von Kindern5, auf die Rehabilitation von Kindern mit psychoneurologischer Pathologie6, Müdigkeitssyndrom7, Enuresis8, Cerebralparese9, Phobien, Sprachstörungen, Neurasthenie und frühkindlichen Autismus10. Sie konnte außerdem Indikatoren (Altersfaktor, Art und Schweregrad der Behinderung, psychische vs. physiologische Komponente der Erkrankung) ermitteln, von denen die Wirksamkeit der Delphintherapie abhängt. Die Nürnberger Delphintherapie-Studie von Breitenbach, v. Fersen und Stumpf11 ist die erste Langzeitstudie, die seit 10 Jahren im Tiergarten Nürnberg durchgeführt wird. In mehreren Studien-Phasen wurde das Therapiesetting gezielt variiert und die Vor- und Nachteile evaluiert. Den Ergebnissen zufolge leistet die Delphintherapie positive Veränderungen in der Kommunikationsfähigkeit, positive Veränderungen im sozial-emotionalen Verhalten und der emotionalen Stabilität der Kinder, positive Veränderung in der Mutter-Kind-Interaktion und ist darüber hinaus effektiver als andere tiergestützte Therapien.12 Breitenbach liefert außerdem ein sozialpädagogisches Erklärungsmodell zum Therapiemechanismus der Delphintherapie. Demzufolge werden von den Delphinen im Klienten Prozesse anregt und die dazu führen, dass sich die Kommunikationsmöglichkeiten, insbesondere jene mit den Eltern verbessern. Diese wiederum lernen durch die Delphintherapie die Reaktionen ihrer Kinder besser zu verstehen. Dieser „Schneeball-Effekt“, soll auch jene Lerneffekte, die sich noch nach der Delphintherapie ereignen, erklären. Delphine bewerkstelligen diese Stimulation durch ihr adäquates Verhalten gegenüber dem Menschen und ihren ausgeprägten sozialen Sinn und kommunikativen Fähigkeiten. Diese Kernkompetenz der Delphine ist eine Folge der Anpassung an den maritimen Lebensraum. Dadurch verfügen sie über eine Reihe von Fähigkeiten in denen sie sich von Landsäugern unterscheiden. Sie sind von Natur aus neugierig und mögen es auf spielerische Art und Weise mit Menschen, ungeachtet seiner Einschränkungen Kontakt zu knüpfen. Dabei gehen sie gezielt vor: fördern und fordern die Klienten abhängig von ihren Einschränkungen. Nähe und Distanz wird durch den psychischen Zustand des Klienten mitbestimmt, bei körperlichen Einschränkungen beispielsweise ist die Häufigkeit von Kontakten an den betroffenen Körperstellen höher, als bei gesunden Menschen.13 Delphine stimulieren den Menschen jedoch nicht nur psychisch, sondern auch unmittelbar neurologisch. EEG-Messungen zufolge kommt es während Delphin-Interaktionen zu einer signifikante Absenkung der Gehirnwellenfrequenz in den Alpha/Theta Crossover Bereich und einer Hemisphärensynchronisation14. Die Sonophoresis-Theorie von David Cole erklärt diese Effekte über die Einwirkung des vom Delphin ausgehenden Ultraschall (SONAR). Diese Theorie besagt, dass intra- und interzelluläre Membranen durch den Ultraschall der Meeresäuger stimuliert werden, was den Stoffwechsel und die Reizleitung an den Synapsen anregt. In Kombination mit den von Breitenbach beschriebenen psychologischen Aspekten üben Delphine eine angstreduzierenden Wirkung15 aus und können subjektive Hocherlebnisse bei Menschen auslösen16. Es handelt sich dabei um einen Prozess, in dem die Tiere zunächst angstauslösend wirken und in weiter Folge diese bei gleichzeitiger Unterstützung des Nervensystems durch Sonophoresis17 systematisch Desensibilisieren. So verhelfen die Delphine dem Menschen dazu strukturierende Grundängste wahrzunehmen und diese zu erlösen. Ist dieser Prozess erfolgreich abgeschlossen erleben die beteiligten Personen vielfach emotionale Hocherlebnisse, die DeMares wie folgt zusammenfasst: „Sowohl mit einem anderen Wesen ganz verbunden zu sein, als auch mit sich selbst, ist der Delphinbegegnung zugrunde liegende Wunsch. Die dabei auftretenden Gefühle – Intention, Augenkontakt, Verbundenheit, Lebendigkeit und Harmonie – versetzen den Menschen in einen Moment der Wahrhaftigkeit bzw. geben einen Anhaltspunkt, anhand dessen sie ihren persönlichen Entwicklungsstand messen können.“18

Важна тема за терапију делфинима је показатељ. Студија терапије делфинима Норберта Тромпића посвећена је овом питању и испитује квалитет промена изазваних терапијом делфина за поремећаје аутизма, церебралне парализе, Дауновог синдрома, кашњења у развоју и вегетативног стања. Утврђено је да ефекат терапије у великој мери зависи од одговарајућег поремећаја. На пример, аутистични људи имају посебно користи у смислу својих социјалних вештина, људи са Дауновим синдромом и оних са развојним застојима у области језика, и оних са церебралном парализом у смислу својих моторичких способности, али посебно кроз повећање самопоуздања и смањење анксиозности. Терапеутски ефекат у најтежим облицима инвалидитета, као што је вегетативно стање, је компаративно низак.19

Ове студије посведоие о разним облицима интеракције делфина и терапије делфинима да би имале љиром позитивних ефеката на људе. Терапија делфинима се сада може посматрати као ефикасна терапијска мера за особе са инвалидитетом и разне менталне поремећаје. Посебно се промовише спремност људи на дружење, социјалне вештине и способност концентрације. Интеракција делфина повећава пријемчивост на информације, смањује стрес, покреће позитивне емоције, смањује анксиозност и усклађује људски систем у целини.

Међутим , многа питања о механизму деловања терапије делфинима, посебно физиолошким ефектима мозга и улози ултразвука делфина, још увек треба додатно појашњење. Претходне студије ефективности су делимично патиле од методолошких недостатака – и даље постоји недостатак одговарајућег система за процену са систематском триангулацијом података који се може прилагодити у зависности од групе поремећаја. На питање фактора ефекта у терапији делфинима још увек није на задовољавајући начин одговорено, као и на индикацију терапије делфинима за поља примене у области менталних поремећаја који су до сада привукли мало пажње. Истраживачко поље терапије делфинима и даље садржи многа узбудљива питања: то је интердисциплинарно поље науке из психологије, животињске психологије, психотерапијских наука, педагогије, морске и биологије понашања и ветеринарских наука, које нуди широк спектар истраживачких могућности изван мејнстрима, или још увек "праву нову територију", и нуди младим истраживачима посебно различите могућности

Књижевност

1 Гемолл 1991, стр. 187 2 Доббс, 1992 стр. 56

3 Кохн & Оертер, 2004 4 Дилтс 2008 5 Лукина 1999(а), стр.1 6 Лукина 1999(б)

7 Лукина 2000_6 8 Лукина 2001 9 Лукина 2001_2

10 Лукина 2002_2 11 Бреитенбацх ет ал 2006, Стумпф 2006

12 Бреитенбацх ет ал 2006

13 Петак 2009 14 Цоле 1996, де Бергерац 1998 15 Wебб, 2001 16 ДеМарес 2000 17 Цоле 1996 18 ДеМарес 2000

19 Тромпиц 2005

цф . с тим у вези:

Бирч , Стив: Ефекти терапије делфинима – Хипотеза; Други годишњи међународни симпозијум о терапији уз помоћ делфина, Канкун 1996

Бреитенбацх , Е., в. Ферсен, Л., Стумпф Е., Елберт, Х.: Долпхин тхерапy фор цхилдрен wитх дисабилитиес; Аналyсис анд Еxпланатион оф Еффецтивенесс, едитион бентхеим, Wüрзбург 2006

Стумпф Е.: "Терапија делфинима из научне перспективе. Могућности истраживања евалуација у области специјалног образовања", Удружење за промоцију научних публикација жена е. В. Фрајбург 2006

Бренсинг , Карстен и Линке, Катрин: Понашање делфина према одраслима и деци током пливања- са делфинима и према деци са сметњама у развоју током терапијских сесија,

Антхрозоöс , 16 (4), 2003, пп. 315-331

Цоле , Давид: Соноцхемицал еффецтс ин хуман тиссуе ресултант фром цлосе цонтацт wитх долпхинс; Интернатионал Сyмпосиум он долпхин Ассистед Тхерапy, Миами 1995 Абстрацт, www.аqуатхоугхт.цом

Цоле , Давид: Елецтроенцепхалограпхиц ресултс оф хуман-долпхин интерацтион: А сонопхоресис модел; Интернатионал Сyмпосиум он Долпхин Ассистед Тхерапy, Цанцун 1996 Абстрацт, www.аqуатхоугхт.цом

Цоустеау , Јацqуе-Yвес: Долпхинс – Амбассадорс оф Натуре; Хербиг Минхен, 1995

Де Бергерац, Оливиа: Тхе Долпхин Wитхин, Аwакенинг Хуман Потентиал, Симон & Сцхустер, Аустралиа 1998

ДеМарес , Рyан: Хуман пеак еxпериенце триггеред бy енцоунтерс wитх цетацеанс; пп . 89-103, Антхрозооус, 13(2), 2000

Дилтс Рацхел, Тромписцх Норберт: А Суммативе Евалуатион оф а Долпхин Ассистед Тхерапy Програм wитх Специал Неедс Цхилдрен, Орегон Стате Университy (ин публицатион) 2009

Добс , Хорас: Магија делфина; Луттерwортх Пресс, Цамбридге 1992

Добс , Хораце: Исцељење са делфинима; АТ Верлаг, Баден 2004

Доббс, Хораце: Фоллоw а wилд долпхин, Сувенир Пресс, 1977

Доббс, Хораце: Интернатионал Долпхин Wатцх – Цонференце – Еxплоринг тхе хеалинг поwер оф долпхинс, Интернатионал Долпхин Wатцх Пресс, 1993

Фритсцх , Тереса: Специфиц Преференце Бехавиор оф боттленосе долпхинс партиципатинг ин а ДАТ Програм "Алпха-Тхерапy", Университy оф Граз (ин публицатион) 2009

Гüнтüркüн, Онур & Ферсен, Лорензо: Со феw греy целлс – а мyтх ис тоуцхед, РУБИН Но. 1/98, Университy оф Боцхум, иссуе Јулy 1998, онлине версион: хттп://www.рухр-уни- боцхум.де/рубин/rbin1_98/rubin2.хтм

Лиллy , Јохн Ц.: Тхе минд оф тхе Долпхин: А Нонхуман Интеллигенце. Њујорк : Доуледаy 1967

Лиллy , Јохн: Цоммуницатион бетwеен ман анд долпхин, Јулиан Пресс Неw Yорк, 1978

Лукина , Лудмилла: Рехабилитација пацијената неуролошког профила уз учешће Алфалина-Црноморских осиромаши (на руском); Докторска теза, Јалта 2003

Натхансон , Даве: Долпхинс анд кидс – А цоммуницатион еxперимент. Конгресни зборник у XВИ Светској скупштини радне организације за предшколско образовање, пп 447.51, 1980

Нејтансон , Дејв: Коришћење атлантских кљунастих делфина за повећање спознаје ментално ретардиране деце; Цлиницал анд Абнормал Псyцхологy, пп. 233-242, Елсевиер, Нортх Холланд 1989

Натхансон , Даве: Ефективност краткорочне терапије уз помоћ делфина за децу са тешким сметњама у развоју; пп . 90-100; Антхрозооус , 10 (2/3), 1997

Натхансон , Даве: Ефективност дугорочне терапије уз помоћ делфина за децу са тешким сметњама у развоју; пп . 22-32; Антхрозоöс , 11 (1), 1998

Оертер , Ролф & Кохн, Ницоле: Долпхин Тхерапy Хелпс: Сциентифиц Финдингс фром Еилат анд Флорида; стр.55-87; Ин Кухнерт, Кирстен (ед.): Долпхин Тхерапy – Прооф оф а Мирацле, Он тхе Хеалинг Поwер оф Долпхинс; Аристон Немачка 2004

Смит , Бетси: Коришћење делфина за подстицање комуникације од аутистичног детета; Веза са кућним љубимцем – Њен утицај на наше здравље и квалитет живота; ЦенСхаре Миннеаполис, 1984

Старкхаммар , Ј., Амундин, М., Алмqвист, М., Линдстрöм, К., Перссон, Х. W., Лунд Университy Сwеден, Абстрацт оф 36th Аннуал Цонференце оф тхе ЕААМ, 2008

Тромписцх Норберт: Тхе Алпха Тхерапy; Евалуатион оф а холистиц долпхин тхерапy цонцепт, диплома тхесис ат тхе Университy оф Виенна, 2005

Wебб , Ницола & Друммонд, Петер: Тхе еффецт оф сwимминг wитх долпхинс он хуман wелл-Беинг анд анxиетy; пп . 81-86; Антхрозооус , 14 (2), 2001

Преференцијално понашање делфина, Фритсцх 2010

Специфиц Преференцес оф Боттленосе долпхинс ин Алпха Тхерапy

Процена фактора модулирања понашања на које делфини утичу у својим преференцијама посебне деце у дужем временском периоду (индивидуална студија случаја).

Диплома Теза из биологије, Универзитет у Грацу

Аутор : Тереза Фритсцх, Универзитет у Грацу 2010

Научни надзор: Унив.-Проф. Др . Хеинрицх Рöмер (Унив. Граз) Маг. Норберт Тромписцх (Инст. Долпхинсwим)

Преференције делфина

Ова студија је посвећена понашању делфина у контексту програма терапије делфинима"Алфа терапија". Централно питање је у којој мери је понашање делфина према клијенту специфично и шта га чини. У овој студији, међутим, појединачни фактори, нпр. однос између понашања клијента као и физички и психички фактори (ограничења, очекивања итд.) клијента и обрасци интеракције (ако су они препознатљиви) са делфином, су од посебног интереса.

Линке и Бренсинг су већ открили да делфини генерално више воле децу него одрасли.58 Бренсингови резултати такође показују да још није доказано да ли делфини такође испољавају специфично преференцијално понашање према појединим људима. Међутим , пошто увек постоје – додуше кратки – записи о запажањима у том погледу и господин Норберт Тромписцх ми је такође говорио о преференцијама ове врсте, чинило ми се занимљивим да наставим да радим на овоме.

Од интересовања за даље проучавање овог занимљивог понашања и структуре теоријске и практичне имплементације, коначно се искристалисала тема да сам направио своју дипломску тезу. С једне стране, ова теза се ради о развоју методе за мерење преференција понашања делфина, а са друге стране о примени користећи пример делфина, како би било могуће илустровати примену развоја метода.

Хипотеза

Кљунасти делфини (Турсиопс трунацтус) показују специфично преференцијално понашање према одређеним клијентима, које остаје стабилно у дужем временском периоду. То зависи од одређених фактора модулирања понашања који се могу проценити. Преференцијално понашање је очигледна (и мерљива) преференција појединих учесника терапије у односу на друге.

57 Цф. ибид., пп. 371ff 58 Линке & Бренсинг, Бехавиоур оф долпхинс тоwардс адултс анд цхилдрен дуринг сwим-wитх-долпхин програмс анд тоwардс цхилдрен wитх дисабилитиес дуринг тхерапy сессионс. 2003 , стр.325

Питања

Приликом оцењивања резултата бавио сам се следећим питањима:

• Да ли постоји очигледно понашање преференције (осим старосне преференције која је већ описана)?

• Ако је тако, како се та преференција манифестује и како се може измерити?

• На које факторе (нпр. болести) и обрасце понашања делфин реагује и који одбија?

• Да ли се врста интеракције разликује у зависности од клијентовог клиничког обрасца слике/понашања (жељене интеракције)?

• Да ли делфин од почетка развија преференцијално понашање (а можда и специфичну преференцију интеракције) ?

• Да ли су преференције стабилне током целог трајања терапије? • Да ли очекивања родитеља/рођака такође играју улогу?

Метод

Метод који је додатно развијен за видео анализу користи се на основу квалитативне анализе садржаја према Маyрингу. Изворни материјал су видео снимци статичне камере, која има цео базен у свом пољу приказа, као и ручна камера, која нуди детаљне снимке интеракција. Видео материјал је коментарисан и дефинисане су категорије понашања, као и њихова правила кодирања. Интерратер тест са делом материјала и 2 независна кодера осигурава исправност правила кодирања без обзира на уређај за кодирање. Након тога, сав материјал је анотиран, кодиран. Подаци се читају у СПСС и статистички процењују. Овај метод обезбеђује праћење свих процеса обраде од необрађених података до тумачења.

Резултате

На основу приказане студије, могуће је доказати присуство преференције делфина који је овде проучаван и позадину оваквог понашања. Развој метода за мерење преференцијалног понашања може се описати као репродукован, научно је тестиран и класификован као изводљив. Све дефиниције и кодови су довољно формулисани тако да свако може да ради са њима и могуће је поновити студију о другим делфинима или клијентима у било ком тренутку. Примарна сврха ове тезе је да се развије метод за мерење специфичног преференција понашања делфина, али друго, такође ће бити тестиран како би се илустровала могућност имплементације.

Иако је ово само изолована студија случаја, резултати чине први градња блока у свим даљим студијама ове врсте. Могло би се показати да проучавани делфин има дефинитивно понашање преференције са једне стране, као и индивидуалне преференције интеракције са друге стране. На основу резултата може се видети да делфин има склоност ка тишини и весељу као и према малим клијентима, а очекивања рођака такође утичу на понашање животиње, па велика очекивања често доводе до мањег времена интеракције са делфином. Из тог разлога, понекад би било веома интересантно направити поређење у мери у којој рођаци присутни на свакој терапији нарушавају, а не промовисати успех терапије.

Резултат тога да делфин преферира благо онеспособљене особе у односу на тешко онеспособљене особе могао би да буде последица чињенице да има највише користи од ових учесника (у форми игре). Међутим , ово је само претпоставка која се не може сматрати доказаном.

Међутим , Бренсингова теорија да делфини у флаши преферирају децу од одраслих може се потврдити у овој студији, додуше у другачијем контексту. Стога, приликом поређења преференције терапеута, може се видети да је преференција за клијента увек већа од оне за терапеута и да се у присуству и терапеута и клијента преференција за терапеута практично елиминише и тако постаје безначајна. С обзиром на то да су 95 одсто клијената деца, може се претпоставити да је то великим делом последица преференције деце у односу на одрасле. Међутим, друга хипотеза, да делфини имају повећано интересовање за тело промењено инвалидитетом, односно да било коју врсту мотора или менталног оштећења делфина доживљава, такође би могла да буде потврђена. На пример, живописно се показало да је делфин знатно чешће заинтересован за ноге клијената са огромним проблемима са ногама. То се може објаснити само чињеницом да је у стању да сагледа моторичке абнормалности. На неурофизиолошком нивоу, остаје питање у којој мери је делфин заправо у стању да утиче на људски мозак кроз свој сонар (алфа стање). Делује нереално да фреквенције на овом нивоу треба да стимулишу мозак и доведу до смиривања и опуштања, а то би се у посебној студији могло конкретно измерити и проценити. Међутим , то бар може да потврди чињеницу да делфини имају тенденцију да посебно реагују на оне погођене делове тела и покажу повећано интересовање за њих.

Други важан аспект је стабилност преференције. Хипотеза да понашање преференције не варира већ остаје стабилно у дужем временском периоду може се проверити и на тај начин потврдити присуство преференције.

Сада се испоставило да су делфини прилично способни да појединачно реагују на сваког клијента и да из тог разлога свакако имају позитиван утицај на људе. Због чињенице да имају повећано интересовање за кварове организма и, пре свега, јер радозналост код њих остаје стабилна током неколико дана и недеља (стабилности преференције), клијенту се придаје повећана безусловна пажња, што накнадно може довести до опуштања и повећане равнотеже код учесника.

Међутим , чињеница да делфини посебно реагују на погођена подручја у организму свакако није чин алтруизма, већ акција радозналости и разиграности. Због чињенице да је терапија делфин у заточеништву, дужна је да реагује на неки начин или да комуницира са клијентима. Иако је мање-више слободан да одлучи како ће комуницирати са клијентима, а такође има избор који му се учесници више додуше, увек постоји притисак иза тога. Само из тог разлога, тешко да може бити приче о алтруизму. Иако претпоставка да делфин делује из помоћног понашања тако што појединачно реагује на клијенте не може бити 100% оповргнута ни у овој студији, у то се масовно сумња.

Да сумирамо, може се са једне стране видети присуство специфичног преференција понашања код делфина, а са друге стране да је стабилан и да се развија у року од неколико секунди. Постоји и преференција интеракције и делфин не одлучује сваки дан коју интеракцију преферира са којим клијентом, већ преферира једну или више врста контакта по учеснику, који такође остају стабилни у дужем временском периоду.

Према резултату ове студије, постоје одређени параметри који разликују људско биће као доброг партнера у игри (нпр. мала деца која свесно опажају терапију и такође могу да уживају у њему), а делфин који је проучаван прилагођава своје преференцијално понашање у складу са тим.

У оквиру ове студије развијен је метод којим је могуће открити индивидуалне преференције кљунастих делфина, као и истражити позадину оваквог понашања. Накнадно , било би неопходно применити метод на друге делфине и клијенте како би се повећала величина узорка и да би се могло добро поредити резултати. Свакако , даље студије ове врсте даће низ занимљивих налаза који су важни како за терапију делфина, тако и са становишта биологије понашања.

Тхе Специфиц Еффецт оф Долпхин Тхерапy, Тромписцх 2005

Алпха Тхерапy: Евалуатион оф а Холистиц Долпхин Тхерапy Цонцепт

Дипломска теза на Универзитету у Бечу

Аутор : Маг. Норберт Тромписцх

Научни надзор: Унив.-Проф. Др Томас Слунецко

Норберт Тромписцх се 2005. посветио процени алфа терапије под надзором проф. др Слунецка. Коришћени су подаци о искуству из извештаја о терапији и образаца за повратне информације родитеља, који су забележени и архивирани од 2001. Формат у којем су подаци били доступни сугерисао је употребу одговарајућег метода текстуалног тумачења, а одлука је потом донета у корист Маyрингове анализе садржаја, јер овај метод обећава комбиновање предности квалитативне и квантитативне истраживачке логике. Мејрингов метод омогућава превођење података у текстуалном облику у кластере у систему категорије генерисаних из материјала података. Оне се могу надокнадити и протумачити са другим стандардизованим подацима. У нашем случају, били су доступни стандардизовани подаци из 5-коракних ставки из квантитативног дела упитника за повратне информације родитеља, што смо успели да протумачимо заједно са излазом Маyрингове анализе.

Истраживачко питање

Питање истраживања је било: У којим областима личности, понашања и компетентности су позитивне промене описане алфа терапијом?

Почетни материјал студије

Укупан узорак се састоји од 55 испитаних случајева, учесници су били старосне доби између 2 и 38 година. Коначни извештаји о лечењу терапеута и посебан упитник за родитеље, које су родитељи морали да попуне три месеца по завршетку терапије, послужили су као истраживачки материјал. Овај упитник се састојао од квалитативног и квантитативног дела. У квалитативном делу, од родитеља је затражено да коментаришу све промене изазване алфа терапијом. Квантитативни део упитника састојао се од 13 артикала, који су оцењивани коришћењем статистичких метода.

Резултате

Die Ergebnisse dieser Untersuchung legen die generelle Wirksamkeit der untersuchten Therapieform dar und zeigen in Form eines Veränderungsprofils, in welchen Kategorien sich Fortschritte in der untersuchten Population ereignet haben. Der überwiegende Teil der Eltern der therapierten Personen gab an, mit der Therapie außerordentlich (57,9%) oder ziemlich (31,6%) zufrieden gewesen zu sein, einen ziemlich (37,1%) oder mittelmäßig (28,6%) großen Fortschritt ihrer Kinder durch die Therapie beobachtet und sich selbst außerordentlich (56,8%) oder ziemlich (29,7%) am Therapieort entspannt zu haben. Auf Basis der Therapie-Abschlußberichte der Therapeuten und der von den Eltern verfassten Feedback-Berichte wurde mit Hilfe der Inhaltsanalyse nach Mayring ein Kategoriensystem von 18 Kategorien erarbeitet, das jene Bereiche, in denen Fortschritte beobachtet wurden, im Detail wiedergibt. Dabei zeigt sich, dass in der untersuchten Gesamtstichprobe, insbesondere in den Kategorien „Grobmotorik“, „Soziale Kompetenzen“, „Psychisches Wohlbefinden/Entspannung“, „Feinmotorik“ und „Expressivität“ – positive Veränderungen genannt wurden. Die Gesamtstichprobe teilt sich gemäß der Störungsbilder in 6 Subpopulationen, die als Diagnosegruppen „Autismus“, „Down-Syndrom“, „Entwicklungsstörungen“, „Cerebralparese“, „Schwerste Behinderungen“ (inklusive Wachkoma) und der Restkategorie „Andere“ beschrieben werden. Das diagnosebezogene Veränderungsprofil (Fig. 8) ermöglicht einen Überblick, wie sich die durch die Intervention erzielten Fortschritte in den einzelnen Diagnosegruppen dokumentieren. Dieser Vergleich wird dadurch ermöglicht, dass die therapeutischen Maßnahmen im Rahmen der Alpha-Therapie in Bezug auf die zu vergleichenden Diagnosegruppen nicht signifikant variieren, das heißt, man kann von einigermaßen einheitlichen Therapiebedingungen sprechen. Das diagnosebezogene Profil zeigt, dass die einzelnen Diagnosegruppen in allen Kategorien sehr unterschiedlich repräsentiert sind. Dies gibt einen Hinweis darauf, dass die Wirkung der Therapie sehr störungsspezifisch ist. In der Gruppe „Autismus“ manifestierten sich die Fortschritte besonders in Bezug auf „Soziale Kompetenzen“ (bei 100% der Teilnehmer), „Aufmerksamkeit“ (bei 92%), „Expressivität“ (bei 71%), „Sinneswahrnehmung“ (bei 71%) und „Feinmotorik“ (bei 71%). Laut ICD-10 ist das Störungsbild des frühkindlichen Autismus von einem geringen Gebrauch sozialer Signale, einem Fehlen von Reaktionen auf Emotionen anderer Menschen und einer geringen Integration sozialer, emotionaler und kommunikativer Verhaltensweisen geprägt. Stattdessen ist dieses Störungsbild durch starre, eingeschränkte, sich wiederholende und stereotype Verhaltensweisen gekennzeichnet. Das Fortschritts-Profil zeigt, dass sich die beobachteten Veränderungen in den Zentren der für diese Störung typischen Defizite ereignen. Dies legt die Interpretation einer gelungenen Passung von Therapie und Klienten nahe. In der Gruppe „Down-Syndrom“ scheint die Intervention besonders im Bereich der „Sprache“ (Fortschritte wurden bei 100% der Teilnehmer beobachtet), der „Aufmerksamkeit“ (100%) und der „Sozialen Kompetenzen“ (100%) Verbesserungen herbeigeführt zu haben. In den Bereichen „Grobmotorik“, „Feinmotorik“, „Sinneswahrnehmung“, „Mathematische Fähigkeiten“ und „Kreativität“ konnten jedoch keine Fortschritte bemerkt werden. Bei dieser Gruppe ist jedoch anzumerken, dass die Stichprobenzahl nur N=3 betragen hat, und daher diese Ergebnisse eine bedingte Aussagekraft haben. Dazu kommt, dass die untersuchten Fälle vor Untersuchung in Bezug auf die Motorik keine Defizite aufwiesen. Ein ganz zentrales Defizit der Kinder mit Down-Syndrom lag in der Konzentrationsfähigkeit in Form von leichter Ablenkbarkeit. Im Gegensatz zur Gruppe „Autismus“, wo eine Steigerung der Aufmerksamkeit meist durch ein „sich den Reizen öffnen“ gekennzeichnet war, bedeutete in der Gruppe „Down-Syndrom“ eine Verbesserung des „sich auf relevante Reize einschränken könnens“ – also genau das Gegenteil – einen Fortschritt. Die Kodierung wurde immer relativ vorgenommen, also es wurde eine Sinneinheit, dann als Verbesserung kodiert, wenn sie entweder aus dem Kontext als solcher ausgewiesen wurde. Gruppe der Teilnehmer mit Entwicklungsstörungen wurden die meisten Fortschritte in Bezug auf „Psychisches Wohlbefinden/Entspannung“ (100%), „Sprache“ (85%), „Feinmotorik“ (71%), „Sinneswahrnehmung“ (71%) und „Ausdauer“ (71%) festgestellt. Hingegen wenig Fortschritt zeigte diese Gruppe in „Allgemeiner Entwicklung“ (28%), „Abbau von Angst“ (28%) und „Mathematische Fähigkeiten“ (14%). Bei den meisten Teilnehmern dieser Gruppe – hier wurden auch die Fälle mit „Aufmerksamkeitsdefizit- und Hyperaktivitätssyndrom“ gezählt – lagen Schwierigkeiten der Energieregulation (sowohl motorisch, als auch kognitiv) vor, die sich durch die Therapie verbesserten. Dies wird sowohl durch die hohen Nennungen in den Kategorien „Psychisches Wohlbefinden“, „Sinneswahrnehmung“ (dazu gehört auch das Körperbewusstsein) und „Ausdauer“ dokumentiert. Die Gruppe der Teilnehmer mit Cerebralparese scheint besonders im Bereich der „Grobmotorik“ (90%), „Psychisches Wohlbefinden“ (75%), „Körperlichen Entspannung“ (70%) und der „Feinmotorik“ (60%) zu profitieren, was ein Nachlassen der Spastik repräsentiert (siehe Kodierleitfaden: „Nachlassen der Spastik“= Verbesserung Grobmotorik und mehr Entspannung). Aber nicht nur in Bezug auf die zentrale Symptomatik dieser Behinderung manifestieren sich Verbesserungen, auch in Bezug auf die „Expressivität“ (70%), die „Sozialen Kompetenzen“ (65%) und das „Selbstbewusstsein“ (60%). Die Gruppe der Schwerstbehinderten scheint insbesondere in Bezug auf „Körperliche Entspannung“ (100%), dem „psychischen Wohlbefinden/Entspannung“ (100%), „Soziale Kompetenzen“ (80%) und der „Grobmotorik“ (60%) profitiert zu haben . Der Zuwachs an „Sozialen Kompetenzen“ bezieht sich in dieser Gruppe naturgemäß auf ganz basale Fortschritte und beruht auf Verbesserungen des Blickkontakts, des mimischen oder gestikulären Reagierens auf Ansprache, oder sonstigen sozial bedingten Reaktionen. Die Gruppe „Andere“ (die Restkategorie) zeigte insbesondere in Bezug auf Grob-, und Feinmotorik und „Soziale Kompetenzen“ Fortschritte (alle 100%). Der Grad der „Selbständigkeit“ (bei 83%), des „Selbstvertrauens“ (bei 83%) und der „Sinneswahrnehmung/ Körperwahrnehmung“ (83%), steigerten sich. Die Kategorie „Keine Veränderung/Fortschritt“ wurde in der ganzen Untersuchung überhaupt nur ein Mal genannt. Zusammenfassend kann gesagt werden, dass in Bezug auf die untersuchten Diagnosegruppen eine sehr störungsspezifische Wirkung der Therapie nachgewiesen werden konnte. Die Daten legen den Schluss nahe, dass die Intervention gut an die Defizit- und Ressourcenstruktur der jeweiligen Störung anschließt und die Teilnehmer im Sinne der Zone der nächsten Entwicklung fördert. Es wurden aber auch Fortschritte in Bereichen erreicht, die nicht direkt mit der Behinderung in Zusammenhang stehen, sich aber insgesamt auf die Entwicklung des Behandelten positiv auswirkten. Ein Beispiel dafür ist die Diagnosegruppe „Cerebralparese“ – eine Gruppe mit motorischer Behinderung. Die Fortschritte im Kerndefizit dieser Gruppe wurden über den Umweg des verbesserten „Selbstvertrauens“ erzielt (in den Berichten zum Beispiel mit „er traut sich jetzt mehr zu“ protokolliert).

Закљуиак

Резултат ове студије показује вишеслојни ефекат алфа терапије на бројне поремећаје. У зависности од дијагнозе, могао би се показати напредак у физичком и менталном опуштању, моторичке способности, пажња, експресивност, независност и социјалне вештине. Већина родитеља (54,2 одсто) описала је терапеутски успех своје третиране деце као"изванредан"или "прилично", 28,6 одсто је пријавило осредњи укупан успех, само 11,4 одсто "једва" и 5,7 одсто "без успеха уопште". У погледу задовољства учесника терапије, 89,5 одсто породица учесница пријавило је да је "изванредно"или "поштено" задовољно Алфа терапијом. Алфа терапија има веома различите ефекте у зависности од поремећаја, који се веома добро повезује са одговарајућим дефицитом и структуром ресурса и доприноси општој хармонизацији. Према свим представљеним студијама, интеракције делфина повећавају пријемчивост људског мозга на информације, а истовремено смирују и усклађују. У многим случајевима покрећу се позитивне емоције и смањује се анксиозност. Спремност да се направи контакт, социјалне вештине и способност концентрације људи са перцептуалним поремећајима побољшава се контактом делфина.

Сумативна евалуација Алфа терапије, Дилтс 2008

Сумативна процена Програми терапије делфинима за особе са инвалидитетом

Рацхел Дилтс, МА, АБД, Орегон Стате Университy, Цорваллис, ОР, УСА

Норберт Тромписцх, Универзитет у Бечу

Терапија делфинима је под-дисциплина терапије уз помоћ животиња. Научне студије терапије делфинима дале су углавном позитивне резултате, али неке су неубедљиве или остављају отворене закључке у вези са неефикасношћу и механизмом деловања. Ова студија намерава да допринесе номотетичком доприносу ефикасности терапије делфинима. Програм "Алфа терапија", који се (још увек) одвијао у Украјини у време истраживања, послужио је као поље истраживања. У садашњој студији учествовало је 37 особа, углавном деце са различитим дијагнозама, као што су развојни поремећаји или когнитивна, емоционална и физичка ограничења. Током целог летњег периода спроведено је 5 терапијских група, свака са трајањем од 10 дана. Уз помоћ "Скале оцењивања димензија понашања", односно БДРС-а укратко, учесници су тестирани пре и непосредно на крају боравка на терапији, односно месец дана након боравка на терапији. Резултати су оцењени т-тестом и показали су значајне (позитивне) промене у свим главним категоријама.

  • Квантитативна студија о ефикасности терапије делфинима помоћу стандардизованог упитника родитеља.
  • Узорак : н = 40, који чине клијенти са ЦП, Дауновим синдромом, аутизмом итд.
  • Анализа: т-тест за упоређивање пре и после теста: мерење пута 1. дан терапије, последњи дан терапије и 1 месец након терапије

Резултате

Значајна побољшања на нивоу Сиг 0.05 у свим подскалама: агресивност, некондукција, друштвена осамљеност, анксиозност.

Стога се може претпоставити да ће алфа терапија имати позитивне ефекте за клијенте у овом узорку.

Интеракција између детета и делфина; Хофман , Тромписцх 2011

Тхе Цхилд – Долпхин – Интеракција

у вези са модификацијом одабраних аспеката понашања код деце са сметњама у развоју у контексту алфа терапије

Примерна презентација документарног метода у области терапије/терапије делфинима уз помоћ животиња

Маг . Н. Тромписцх ¹, А. Хофманн ²

¹ Институт ДелфинСwим Алпха – Терапија, Золлергассе 14/5a, 1070 Беч/ Аустрија

² Институте оф Псyцхологy, Фриедрицх Сцхиллер Университy Јена, Јена, Германy

Резиме

Ова теза се бави запажањима, која омогућавају приступ "коњуктивним експедитивним просторима" практичног света проучаваних особа. Путем документарног метода за развој имплицитног знања (Бохнсацк, 2006), постављано је питање "модус операнди", навика посматраног понашања особа које су у основној пракси. У садашњој студији анализиран је ток интеракција код троје аутистичне деце током алфа терапије.

Увод

На почетку тезе даје се преглед развоја научних истраживања у области терапије делфинима и истраживања о китовима и делфинима. Концепт алфа терапије интегрише педагошке, неурофизиолошке и породичне системске димензије. Поред тога, термин интеракција је овде дефинисан као најмања аналитичка јединица, заснована на квалитативним друштвеним истраживањима.

Методе

Интеракције су примећене у контексту пред-поста, пропратног дизајна и пропратне анализе путем упитника (према Стумпфу, 2006), видео снимака и интервјуа и анализиране су према методи документарног филма (Бохнсацк, 2006; Нохл , 2006). Прикупљени су подаци родитеља, терапеута и супервизора терапије. Приликом анализе података интервјуа (Нохл, 2006), предузети су следећи кораци: идентификација одељака за интервјуе које треба транскрибовати коришћењем тематске прогресије, транскрибованих одељака за интервјуе, формулисање финог тумачења, рефлексивно тумачење. Приступ у области видео анализе обухватао је следеће аспекте: избор и формулисање секвенци, избор фотограма, формулисано тумачење фотограма укључујући пре-иконографска и иконографска тумачења, рефлексивно тумачење фотограма укључујући формални састав у смислу перспективе, планиметрије и сценске кореографије, иконолошко-иконичне видео интерпретације и одговарајуће хомологације из текста Звук , закључивање рефлектујуће укупне интерпретације са примером МоВиQ система за видео транскрипцију. Метод документарног филма је модификован у различитим аспектима како би се омогућила анализа историјских података, нпр.

Резултате

Видео анализа је омогужио посматрање симултаности и секвенце интеракција. "Појединачно -упоредна анализа" представљала је даљу измену у појединачним анализама предмета. У вези са презентацијом контрастних оријентационих оквира три појединачне анализе предмета, разлике "имплицитне регуларности" кристализовале су се путем видео и интервјуа, што је изгледа значајно за индивидуалне акционе праксе. Током формирања смислених генетских типова, одговарајући оријентациони оквир појединачног случаја додељен је сопственој типологији. Триангулација података по детету/родитељу или појединачних случајева у целини показала је сличности и разлике, које се могу посматрати као основни грађевински блокови за касније опште употребљиве формације типа како би се "... све више контурисано и видљивије на све апстрактнијим нивоима..." (Бохнсацк , 2006, стр.63).

Књижевност

Бохнсацк , Р. (2009). А Университy Пресс. Квалитативна слика и видео интерпретација. Документарни метод. Леверкусен Опладен & Фармингтон

Хиллс , МИ/ УСА: Верлаг Барбара Будрицх Публисхерс.

Бреитенбацх , Е., вон Ферсен, Л., Стумпф, Е. & Еберт, Х. (2006). Терапија делфинима за децу са сметњама у развоју. Анализе и

Објашњење ефикасности. Wüрзбург : издање Бентхеим.

Нол , А.- М.; (2006 ). Интервиеw анд Доцументарy Метход. Wиесбаден : ВС Верлаг фüр Созиалwиссенсцхафтен / ГWВ.

Тромписцх , Н. & Слунецко, Т. (2007). Алфа терапија. Процена концепта холистичке терапије делфина. Беч:

Делфинсwим Принт.

Терапија делфинима и траума, Тромпиц 2012

Научне публикације Института ДЕЛФИНСWИМ о областима примене терапије делфинима, 2012

 

 

"Траума је везана нервним системом.

Због драстичних догађаја изгубила је пуну флексибилност.

Зато морамо да му помогнемо да пронађе пут назад до свог пуног домета и снаге."

Др Питер А. Левин

Терапија делфинима је позната по својој делотворности у лечењу бројних облика инвалидитета, пре свега аутизма. Далеко мање познато је да је терапија делфинима ефикасан метод лечења за људе који пате од посттрауматског стресног поремећаја.

У лечењу људи са траумом, терапеутски приступ Алфа терапије је веома уско заснован на СЕ (Соматско доживљавање), методу Питера Левина. Као и код других тренутних метода трауматске терапије, терапија траумом делфина се фокусира на изградњу помоћних ресурса који могу да подрже изложеност трауми (рад на стварном трауматичном догађају). На тај начин се одвија дијалог између личних ресурса и трауматског стреса. Тело је снажно укључено у лечење јер траума има не само психичку већ и физичку компоненту.

Овде делфин долази до игре: Као што бројне студије и свакодневна терапија делфинима сугеришу, терапија делфинима је у стању да створи свеобухватно и одрживо усклађивање људског нервног система. Због свог снажног друштвеног осећаја и инстинкта игре, делфин одражава људе на веома лични начин и изазива их да израсту корак даље од својих граница. Делфин реагује на емотивне реакције које настају у интеракцији и прати учесника корак по корак у развојном процесу. Животиња је у стању да умерено ублажи реакције страха на осетљив начин и да их уклони из психолошког система учесника. Неуролошки , и снижавање доминантне фреквенције можданих таласа и усклађивање хемисфере могу се измерити у контексту интеракција делфина помоћу ЕЕГ-а. Овај ефекат је објашњен психолошким факторима интеракције, као и ефектом ултразвука животиње. Треба поменути и последњу, али не и најмањег, терапијску ситуацију у води, која тражи од психичког система учесника да баци преко палубе све обрасце (на копну) и да се реконфигурише суспендована и ослобођена гравитационог стања.

Норберт Тромписцх је последњих година успео да стекне неко искуство са овом циљном групом у терапији делфинима и сада представља научни чланак на ову тему. Поред поновног писања теоријске основе терапије трауме усмерене на делфине, чланак укључује и импресивну студију случаја.

Долпхин Тхерапy анд Сиблингс, Цонстанзе Буцхеггер 2012

Тхесис Долпхин Тхерапy Траининг, Фебруар 2012

 

Маг.а рер.нат. Констанзе Буцхеггер

Клинички и здравствени психолог,

Дете , адолесцент и породични психолог

 

Развојни психолошки изазов као брат и сестра са инвалидитетом. Породични психолошки приступ, који се односи на важност терапије делфинима – у теорији и пракси.

 

"Када је дете ментално или физички онеспособљено, то значи много ограничења и додатних захтева за родитеље. У зависности од врсте и тежине инвалидитета, могу да очекују да ће њихово дете зависити од њихове подршке све док је живо (стално родитељство). За разлику од других родитеља, они не могу да се ослоне на традицију и узоре из сопствене породице порекла како би се оријентисали. Свакодневни породични живот зато мора бити потпуно поново измишљен у радном процесу" (Јунгбауер, 2009; стр. 22).

 

Апстрактни

 

Деца која одрастају са браћом са инвалидитетом су (често) суочена са посебним задацима и изазовима од почетка свог живота. Поред нормативних развојних задатака, додатни не-нормативни развојни задаци, као што је рођење брата са инвалидитетом, утичу на њихов психосоцијални развој на различите степене.

 

Са становишта теорије породичног система, цео систем мора бити мање-више прилагодљив променама (као што је рођење детета са инвалидитетом). На основу фактора ефекта, као и у смислу системске перспективе, није довољно подржати дете са инвалидитетом као појединца у виду нпр. Овде Алфа терапија према Тромпишу може допринети јачању појединих чланова породице, посебно јачању брата и сестре, а самим тим и јачању целог система.

 

У овој тези покушавамо да приступимо овој теми на основу научно емпиријских резултата као и на основу практичних примера, као и да у том контексту представимо значај терапије делфинима.

 

Однос између здраве браће и сестара обично карактерише посебна блискост и тачке трења, али то углавном није могуће између деце са инвалидитетом и несамоуђених особа. Овде личност родитеља или став родитеља и њихов однос једни према другима, сазвежђе браће и сестара, озбиљност инвалидитета и социјална ситуација у породици имају изричит ефекат. У зависности од расположивих ресурса и фактора еластичности, то резултира посебним изазовима, као и активним и пасивним стратегијама сналажења.

 

Спознаја фактора ефекта, а самим тим и образовања родитеља, али и околине, чини се да је важна помоћ и подршка здравом психосоцијалном развоју брата и сестре који нису инвалиди.